Студије случаја

Не постоје два иста случаја. Сваки случај је узбудљив и сваки је прича о породици чији чланови су раштркани по целом свету услед свих могућих различитих врста догађаја.
Да бисмо обезбедили увид у наш рад, сачинили смо мали избор случајева којима смо се бавили, Вама на увид. Постоје многи случајеви који су од посебног значаја за нас са емотивне тачке гледишта – али случајеви који следе издвајају се од осталих.

ВОЛВЕРХАМПТОНСКА СКИТНИЦА СА КРУЖНОГ ТОКА

2008. ГОДИНЕ, ЈЕДАН ОД НАШИХ БРИТАНСКИХ ПАРТНЕРА НАМ СЕ ОБРАТИО СА СЛУЧАЈЕМ КОЈИ ЈЕ НА ПОЧЕТКУ ИЗГЛЕДАО ПРИЛИЧНО ЧУДНО.

Човек, познат као „Волверхамптонска скитница са кружног тока”, који је „живео“ у сред кружног тока у британском граду Волверхамптон скоро 40 година, преминуо је у 87. години живота. Наша забринутост да преминули није оставио наследство је убрзо отклоњена када је наш британски партнер открио да је легаторова пензија била нетакнута деценијама, што значи да је наследство износило скоро 100.000 британских фунти.

Уз помоћ наше партнерске фирме из Пољске и у конкуренцији са многим европским компанијама које се баве потрагом за наследницима, успели смо да пронађемо наследнике у Немачкој и Хрватској и пошаљемо њихове захтеве у Велику Британију.

БРАЗИЛСКИ САНТОС – СЛУЧАЈ САНТОС

НАШ НЕМАЧКИ ПАРТНЕР ЗАМОЛИО НАС ЈЕ ДА ПРОНАЂЕМО МОГУЋЕ ПОТОМКЕ ЈЕДНОГ НЕМЦА КОЈИ ЈЕ ЕМИГРИРАО У БРАЗИЛ 1919. ГОДИНЕ, ЈЕР СУ ПОТЕНЦИЈАЛНО ИМАЛИ ПРАВО НА ПАРЧЕ ЗЕМЉЕ У ИСТОЧНОМ БЕРЛИНУ.

Уз помоћ Националног архива Рио де Жанеира претражили смо списак за имиграцију и открили да се легатор преселио из Немачке у некада просперитетну бразилску луку Сантос, 1919. године. Он је вероватно напустио своју домовину због тешке економске ситуације после Првог светског рата како би направио нови почетак у Бразилу.
Уз помоћ г. Роскампа, нашег представника у Бразилу, који је претражио све пописне податке из периода у питању и испитао сву историјску кореспонденцију код почасног конзула у Сантосу, пронашли смо телеграм који је досељеник послао својој сестри у Немачкој 1932. године. Рекао јој је да је рад на плантажама банана напоран и слабо плаћен, и да је патио од континуиране грознице, али да је његова ћерка Марија бринула о њему.

• Тако смо сазнали да је покојник имао ћерку чије је име Марија. Уз помоћ локалне матичне службе били смо у могућности да прегледамо све изводе из матичне књиге рођених у Сантосу и открили смо да је ћерка легатора заиста рођена 1925. године.

• Затим смо почели да тражимо документа о склапању бракова која смо пронашли веома брзо. На жалост, убрзо смо открили да је ћерка узела најчешће име у Бразилу – удато име јој је било Марија Сантос.
• Како се чинило да би проналажење ове жене била немогућа мисија и пошто нисмо ни знали да ли је она још увек жива, дошли смо на идеју да потражимо могућу умрлицу покојника на протестантском гробљу на периферији града, будући да смо претпоставили да се није преобратио у католичанство чак ни након његове емиграције у Бразил.
• Заиста смо пронашли запис о смрти легатора. Напоменута је чињеница да је преминуо без икаквих средстава 1947. године, и будући да није пронађен ниједан рођак, град је платио сахрану.
• Очигледно, Марија Сантос је нестала и наша последња нада је била да покренемо кампању за информације у локалним медијима (радио станице, новине), али то није уродило плодом.
• Коначно смо нашли управника локалне куће за сиромашне, који је, у својој 94. години, ипак муспео да се сети покојника који је ту живео до смрти.
• Управник нам је испричао о тешком стању породице. Знао је да је легатор имао ћерку по имену Марија, која је радила као чистачица. Срећом, сетио се адресе Маријиног бившег послодавца, чију смо децу потом посетили. Деца послодавца су се заиста сетила Марије Сантос. Рекли су нам да је Марија преминула око 5 година раније, и истакли су да је имала деветоро деце, од којих је једно радило за локално градско веће.
• Потрага за тим унучетом покојника није трајала дуго. Када смо га пронашли, унук нам испричао о још једној тетки која је преминула и која је водила тежак живот на плантажи банана 300 километара од града.
• Коначно смо сазнали да су две ћерке легатора имале укупно 17 деце. Даље истраживање довело нас је до закључка да је било више од 55 легитимних наследника, од којих је само неколицина била способна да чита и пише.
• Једна од легаторових ћерки удала се за домороца, рођеног и одгајаног на америчком тлу, са којим је имала 13 деце. Ми смо их све отпратили до јавног бележника где су њихови потписи – који су заправо били њихови отисци прстију – оверени.
• Иако је цео поступак трајао дуже од 8 месеци, коначно смо успели да обезбедимо финансијску помоћ многим наследницима у Бразилу. Уз помоћ новца који су добили, сваки од њих је сада у позицији да купи своју кућу и парче земље – док су раније били „модерни робови“ који су зависили од земљопоседника.

ПОРОДИЦА РАШТРКАНА ШИРОМ СВЕТА

ПАРТНЕРСКА ФИРМА ИЗ АУСТРАЛИЈЕ ЗАМОЛИЛА НАС ЈЕ ДА ПРОНАЂЕМО МОГУЋЕ ЛЕГИТИМНЕ НАСЛЕДНИКЕ ЈЕДНОГ ГРКА КОЈИ ЈЕ ЕМИГРИРАО У АУСТРАЛИЈУ. ЗНАЛИ СМО МЕСТО ПОРЕКЛА ЛЕГАТОРА, МАЛО СЕЛО НА ЈУЖНОЈ ОБАЛИ ГРЧКЕ ГДЕ ЈЕ РАДИО КАО ПАСТИР ДОК НИЈЕ ЕМИГРИРАО, КАО И ЊЕГОВ ДАТУМ РОЂЕЊА.

Позвали смо локалне власти и убрзо сазнали да је имао брата. Према речима градоначелника, овај брат је такође емигрирао, али нико није знао где је отишао. Отприлике недељу дана након нашег телефонског разговора са градоначелником, контактирани смо од стране једног Грка који је емигрирао у Немачку и који се позвао на наш разговор са градоначелником. Овај човек је рекао да се брат легатора преселио у близину Будимпеште, где је променио име.
• Захваљујући активној подршци Амбасаде Грчке у Мађарској били смо у могућности да сазнамо ново име брата и коначно га пронађемо, без превише проблема, у једном селу у близини Будимпеште. Наследник се није чуо са својим братом 50 година и, упркос тужној вест о смрти његовог брата, био је срећан да сазна о његовом последњем месту боравка.

ИЗГУБЉЕНО МИЛИОН ЕВРА

НА ЖАЛОСТ, НЕМА СВАКИ СЛУЧАЈ СРЕЋАН КРАЈ. ПОВРЕМЕНО СМО НАИЛАЗИЛИ НА ЛЕГИТИМНЕ НАСЛЕДНИКЕ КОЈИ НИСУ БИЛИ СПРЕМНИ ДА ПРИХВАТЕ СВОЈЕ НАСЛЕДСТВО, АЛИ НИКАДА РАНИЈЕ ОДБАЧЕНО НАСЛЕДСТВО НИЈЕ ИЗНОСИЛО ВИШЕ ОД МИЛИОН ЕВРА.

Немачка генеалошка канцеларија је годинама пратила траг Пољака који је емигрирао у Немачку, касније се преселио у Велику Британију и коначно на Нови Зеланд. Они су написали писмо човеку, обавестивши га о његовом праву на наслеђе, након чега је он одговорио да није заинтересован.
• Наши партнери су претпоставили да то може имати везе са могућим јеврејским пореклом наследника, што га је наводно навело да посматра писма из Немачке са великом сумњом због догађаја који су се десили током Другог светског рата. Стога су нас замолили да успоставимо контакт са овим човеком, будући да имамо јеврејског колегу који би могао да убеди наследника путем личног разговора да заиста има право на наследство.
• Осим тога, девојачко презиме наследникове супруге звучало је италијански, и особље које смо изабрали за овај случај не само да говори хебрејски, већ се одлично споразумева и на италијанском језику.
• Након 26 сати лета од Беча преко Куала Лумпура до Сиднеја, наш генеалог коначно је стигао у Велингтон, главни град Новог Зеланда, где је посетио наследника и објаснио му случај. Он је убрзо сазнао да наследник није био Јеврејин и да његова супруга није говорила италијански. Осим тога, наследник је савршено јасно ставио до знања да он не верује да је наслеђе право, али и да он уопште није заинтересован за тако велики износ новца, јер је био уплашен да ће његова жена да буде отета и онда не би имао ко да припрема оброке за њега.
• Безбројни покушаји да се убеди наследник преко локалних јавних бележника и адвоката нису уродили плодом, а као резултат наш генеалог одлетео је кући после 5 дана.
• Да закључимо, желели бисмо да додамо да наследник живи у изузетно лошим економским условима и да је његов син био веома заинтересован за новчани износ, посебно јер је дуже време био незапослен. Међутим, разговор између оца и сина је био непродуктиван, исто као и напори нашег генеолога.

ПУТЕМ ТРАГА У ГАЛИЦИЈИ

У НАШОЈ ПРОФЕСИЈИ ПОНЕКАД СВЕ ШТО ВАМ ЈЕ ПОТРЕБНО ЈЕ ИСТОРИЈСКО ЗНАЊЕ И СРЕЋА …

Замољени смо од стране једног од наших немачких партнера да пронађемо наследнике са правом на наслеђе жене која говори немачки и која је пореклом из Галиције.
• Како су архиве у бившој најисточнијој крунској земљи Аустро-Угарске монархије у веома лошем стању, и будући да понекад може бити потребно више од годину дана да се обраде информације, шансе за проналажењем легитимних наследника у догледно време биле су релативно мале. Али знали смо да је после Другог светског рата, 99% бившег немачког говорног становништва Галиције углавном емигрирало у немачке регионе Баден-Вуртемберга и Хесена, као и у аустријске федералне државе у Горњој Аустрији и Салцбургу.
• Претрага у телефонском именику горе наведених регија за одговарајућим презименом резултирала је са два поготка и, у веома кратком временском периоду, нашли смо сина нећака легатора у Салцбургу. Он је такође рођен у Галицији и морао је да напусти земљу 1945. године након инвазије Црвене армије.

ПУТОВАЊЕ У ИЗРАЕЛ

СВЕСНИ СМО ДА ЈЕ НАША ПРОФЕСИЈА РЕЛАТИВНО НЕПОЗНАТА. ТАКОЂЕ ЗНАМО КОЛИКО ЈЕ ВАЖНО ДА СЕ ОТКЛОНИ СВАКИ СКЕПТИЦИЗАМ КОЈИ НАСЛЕДНИЦИ МОГУ ДА ИМАЈУ ПРЕ НЕГО ШТО ИМ ОБЈАСНИМО ТАЧНЕ ПРЕДНОСТИ И НЕДОСТАТКЕ СЛУЧАЈА.

У конкретном случају, који нам је понуђен путем једног од наших мађарских партнера у САД-у, наследница, нећака легатора који је преминуо у САД-у, већ је пронађена од стране нашег мађарског партнера након опсежних истраживања разних архива у Пољској и Хаифи (Израел), али није одговорила на писма нашег партнера.
• Због тога – а највише због нашег сталног јеврејског особља на локацији – замољени смо да ступимо у контакт са наследницом. Наши покушаји су били неуспешни у почетку јер дотична госпођа једноставно није одговарала на позиве нашег запосленог.
• На крају, наш генеалог успео је да сазна име ћерке наследнице, која живи у Тел Авиву, и позвао је. Она је потврдила да њена мајка једноставно више није била у стању да користи телефон, и жустро је тражила разлог нашег позива.
• Наш запослени је објаснио наше поље активности ћерки и истакао да би њена мајка могла да има право на наслеђе значајне количине новца. Госпођа је била више него скептична и захтевала је да добије све информације о овом случају, о коме није желела да разговара преко телефона. Потом је одмах позвала наше седиште у Бечу и недвосмислено затражила да генерални директор дође у Тел Авива већ следећег дана – у супротном она ће блокирати сваки даљи контакт са наше стране.
• Два сата касније, наш генерални директор и још један генеалог спаковали су своје најнеопходније ствари и 5 сати после телефонског разговора били су на лету из Беча преко Цириха (директан лет из Беча до Тел Авива је већ био попуњен) до Израела. Они су дочекани од стране нашег сталног представника који их је одвео на договорено место, у велики хотел у центру града Тел Авива. Ћерка наследнице и њен син су нас већ чекали тамо, у пратњи својих супружника и два адвоката.
• Након састанка од пет сати током којег је владао скептицизам, договорено је да ће деца наследнице оставити да питање преноћи и обавестити нас о својој одлуци сутрадан.
• Али, пошто је наредни дан био субота (Шабат – јеврејски Шабат), дан на који није дозвољено да се ради, морали смо да чекамо до сумрака пре него што их контактирамо.
• За разлику од сина који је био мало отворенијег ума, ћерка нам је рекла да је консултовала свог мужа из САД-а и није била заинтересована за наставак разговора. Потом смо контактирали сина и замолили га за још један састанак.
• На жалост, он је живео 150 километара од Тел Авива и било је невероватно тешко доћи до таксија на Шабат. На крају, успели смо да стигнемо тамо преко појаса Газе и ценили смо могућност за још једним састанком са сином.
• Током вечере, на којој је његов адвокат такође био присутан, били смо у стању да убедимо сина у случај, али требало је још 5 сати пре него што је аранжман за накнаду био прихваћен од обе стране.
• Након тога, брат је контактирао своју сестру, која је, после много оклевања, коначно пристала да можемо да јој предамо уговор након повратка у Тел Авив који ће она потом предати својој мајци.
• Сутрадан, на дан нашег планираног поласка, добили смо потписан уговор и одлетели смо назад у Беч наредног дана.
• Наследница има право на скоро 700.000 америчких долара.

ТРАНСПОРТ ДЕЦЕ (KINDERTRANSPORT)

ЕДАН ОД НАЈИЗАЗОВНИЈИХ И НАЈСЛОЖЕНИЈИХ СЛУЧАЈЕВА СА КОЈИМ СМО СЕ СУСРЕЛИ ПОТЕКАО ЈЕ ОД АУСТРИЈСКОГ ЈАВНОГ БЕЛЕЖНИКА, КОМЕ ЈЕ ТРЕБАЛА НАША ПОМОЋ ДА ПРОНАЂЕ НАСЛЕДНИКА ОСОБЕ КОЈА ЈЕ ПРЕЖИВЕЛА ЈЕВРЕЈСКИ КОНЦЕНТРАЦИОНИ ЛОГОР.

• Прегледали смо различите датотеке и убрзо сазнали да је легатор имао брата чија је судбина, међутим, била потпуно непозната. Претпоставили смо да брат није преживео холокауст због своје вере. Када смо проучавали спискове жртава нисмо нашли име брата, што нас је навело да верујемо да је брат преминулог успео да преживи рат.
• Знали смо да је брат је имао 16 година када је Хитлер дошао на власт и претпоставља се да је можда емигрирао у САД или Израел, али нисмо могли да нађемо доказ томе ни у једној одговарајућој бази података.
• Списак такозваног Транспорта деце (Kindertransport) коначно нам је помогао – ово је списак јеврејске деце која су добила могућност да побегну у Енглеску без родитеља уочи Другог светског рата. Са само једним кофером, торбом и 10 Рајх марки, око 10.000 јеврејске деце спасено је од нацистичког режима.
• Када су стигли у Енглеску, о њима су бринуле хранитељске породице. Евиденција једне од тих породица садржала је име брата кога смо тражили. Брат је на срећу имао „спонзора“ који је додељен од стране британске владе. Питали смо његову децу о томе где се легаторов брат налази и сазнали смо да је касније емигрирао преко Шангаја у Канаду, у узрасту од 18 година.
• Убрзо потом били смо у могућности да уђемо у траг потомцима овог брата у Отави и обавестили смо их о судбини њиховог стрица.

ИМПЛИКАЦИЈЕ ДРУГОГ СВЕТСКОГ РАТА

2005. ГОДИНЕ СКРЕНУТА НАМ ЈЕ ПАЖЊА НА СТАН КОЈИ СЕ НАЛАЗИО У ЈЕДНОМ ОД НАЈБОГАТИЈИХ ПРЕДГРАЂА БЕЧА КОЈИ БИ, НАКОН СМРТИ ВЛАСНИКА, ПРЕШАО У ВЛАСНИШТВО ДРЖАВЕ УКОЛИКО НЕ БИСМО ПРОНАШЛИ ЛЕГИТИМНЕ НАСЛЕДНИКЕ У ОДРЕЂЕНОМ ВРЕМЕНСКОМ РОКУ.

• Убрзо смо сазнали да је покојни власник стана била госпођа која се звала Људмила Д, наводно из Манхајма, у Немачкој.
• Али, када претрага наше немачке матичне службе није успела да нам обезбеди било какве информације, спровели смо даља истраживања и открили да она није рођена у Немачкој, већ у Украјини, у Манхајму у близини Одесе, бивше немачке „колоније“ у Бесарабији.
• Један од наших чланова особља, уз подршку једног од наших партнера, ушао је у траг пореклу ове жене. Као што знамо, већина Немаца морало је да напусти своје домове након Другог светског рата, и претпоставили смо да је породица емигрирала или у Немачку или у Аустрију.
• Уз помоћ Удружења расељених Немаца Бесарабије, убрзо смо пронашли упис те жене у матичну књигу рођених и сазнали смо да је имала два брата и једну сестру, чије боравиште је у том моменту било непознато.
• Осим тога, удружење нам је помогло да пронађемо даљу родбину легаторке, то јест њене рођаке, који су „откупљени“ од Совјетског Савеза од стране Савезне Републике Немачке током 1960-их.
• Рекли су нам о сестри која је наводно живела у Немачкој. После много напорног истраживања, успели смо да идентификујемо сестру, само да бисмо утврдили да је она преминула пре око 20 година, због чега смо онда морали да потражимо њене потомке које смо коначно пронашли у Белгији.
• Сада смо имали наследника (сестриног потомка у Белгији), али шта се десило са браћом легаторке? Уз помоћ једног од наших партнера сазнали смо да је само легаторка успела да побегне Црвеној армији током повлачења немачких оружаних снага. Њена етничка немачка браћа била су оптужена за сарадњу са нацистима и осуђени су на 25 година принудног рада у Сибиру.
• Казна од 25 година је смањена на 15 година. Када је тих 15 година протекло, браћа легаторке су се населила у источном Казахстану, близу границе са Кином, где су преминули пре неколико година. Цео њен живот, покојница је покушавала, уз подршку Црвеног крста, између осталог, да успостави контакт са својом браћом, али на жалост њени напори су били узалудни.
• После три месеца изузетно интензивног истраживања у Казахстану, наши партнери су нас информисали да потомци покојне браће преминуле у међувремену и даље живе у Русији у изузетно лошим условима. Успели смо да их пронађемо и, заједно са њиховим белгијским рођаком, они сада могу да уживају у власништву над станом у Бечу и у одређеном износу новца.

ПРИНУДНИ РАД У СИБИРУ

ПОЧЕТКОМ ДЕЦЕМБРА 2004. ГОДИНЕ ДОБИЛИ СМО УПИТ ПУТЕМ МЕЈЛА ИЗ РУСИЈЕ. ГОСПОДИН Д. НАС ЈЕ ОБАВЕСТИО ДА ЈЕ ЊЕГОВ ДЕДА БИО РАЊЕН У ОДБРАМБЕНОЈ БИЦИ АУСТРО-УГАРСКЕ МОНАРХИЈЕ ТОКОМ ПРВОГ СВЕТСКОГ РАТА У ЛЕМБЕРГУ (БИВША АУСТРО-УГАРСКА КРУНСКА ЗЕМЉА ГАЛИЦИЈЕ И ЛОДОМЕРИЈЕ). КАСНИЈЕ ЈЕ БИО ОТЕТ ОД СТРАНЕ РУСКЕ АРМИЈЕ И ОДВЕДЕН НА ПРИНУДНИ РАД У СИБИР.

• Пре његове смрти покојник, који је остао без држављанства, оженио се Рускињом која је родила њиховог сина јединца. Син је у великој мери патио од импликација Другог светског рата будући да је сматран етничким Немцем.
• По завршетку рата, аустријска породица покушала је неколико пута да доведе сина отетог војника у Аустрију, али није успела. Он никада није видео домовину свог оца пре него што је преминуо.
• Његов син, који живи у јеврејској аутономној области Русије, затражио је од нас да потражимо његове рођаке у Аустрији.
• Пре свега, спровели смо истраживање уноса у књигу рођених у селу где је рођен деда (у Доњој Аустрији). Такође смо сазнали да је деда имао браћу и сестре чијим потомцима нисмо успели да уђемо у траг упркос темељном истраживању у овом региону.
• Уз помоћ Архива Савезне државе Беча и Града Беча открили смо да се део породице преселио у Беч после Првог светског рата, као и да су преминули у Бечу. Провером регистра гробница бечког Централног гробља потврђено је да су неки од његових рођака заиста преминули у Бечу.
• Затим смо проверили ко је платио гроб брата отетог војника – а то је, како смо утврдили, била ћерка брата коју смо тада контактирали и која је потврдила да се један од рођака није вратио из Русије.
• И тако смо успели да ујединимо породицу после скоро 90 година.

ШКОТСКА ЋЕРКА

ЗАБАВЉАЧИ ПОСЕЋУЈУ ЗЕМЉУ КАО МАЛО КОЈИ ДРУГИ ЉУДИ.

• У нашем случају, за аустријску госпођу која је преминула знали смо да је родила девојчицу у Хамбургу када је имала 17 година. Међутим, боравиште ћерке је било непознато. Ускоро смо сазнали да је ћерка била ванбрачна и да је рођена у Хамбургу приликом турнеје по Немачкој, али је усвојена од стране шкотске породице у веома раном узрасту. Ћерка није имала никакав контакт са мајком која се коначно настанила у Штајерској са својим мужем.
• Уз помоћ нашег британског партнера убрзо смо ушли у траг ћерки која се, у међувремену, удавала три пута. Ћерка је знала да је њена биолошка мајка живела у Аустрији, али није знала њено име.
• Ћерка је на крају наследила прилично удаљену кућу у Аустрији који би припала држави да ми нисмо интервенисали.